Фрагмент Ф-117А који је уступљен Руском дому-украден је ратној јединици
Подвиг наше војске обарање „невидљивог“ 27.марта 1999.године све више поприма историјске размере и сврстава нашу противваздушну одбрану у сам врх светске елите, а 3.ракетни дивизион/250. ракетне бригаде чини најславнијом јединицом, поново је у жижи јавности. Овај пут кроз управо промовисану књигу „Пад ноћног сокола“, која је преведена на руски језик, у Руском дому 26.марта у 17 часова ове године. Манифестација је најављена на друштвеним мрежама, али не и у календару културних дешавања за месец март на сајту Руског дома. Као један од актера догађаја у ратној ноћи када је обарен Стелт Ф-117А јавно сам се изјаснио о књизи «Пад ноћног сокола». Поготово у делу који третира његово обарање. Не спорећи успех борбене послуге и значај самог догађаја указао сам јавности на погрешне закључке и криминалне радње којим су се служили аутор књиге и стручни рецензент. Кратко подсећање:
Аутор књиге пуковник Славиша Голубовић преточио је сећања актера догађаја после 17,5 година од рата у изјаве и само на основу њих вршио анализе и доносио закључке. Лично сам му доставио више докумената (војна и судска) која приликом анализе није узимао у обзир. А шта ако изјаве учесника нису тачне и не поклапају се са документима? Шта ако су актери догађаја манипулисали или се просто не сећају? Шта ако је постојала намера аутора,стручног рецензента или неког од учесника да прикаже догађај како се није десио и извуче личну корист? Шта ако?
Имајући у виду чињенично стање записано у званичним војним докуменатима, фото документацији, ратним издањима листа «Војска», ауторским издањима високих официра, ратним записима заменика команданта и судским документима поставља се оправдано питање зашто је кроз књигу «Пад ноћног сокола» кривотворен историјски догађај. Књигу је издао медија центар „Одбрана“, први рецензент је Бојан Димитријевић, научни саветник у Институту за савремену историју, стручни рецензент књиге је Јовица Драганић, генерал- потпуковник, бивши заменик начелника Генералштаба Војске Србије и колумниста Љубодраг Стојадиновић.
Министарство одбране на челу са бившим министром Зораном Ђорђевићем и бивши војни врх Србије стоје иза овог ауторског дела. Министар Ђорђевић је одобрио пројекат,а војни врх преко припадника војнообавештајне агенције реализовао превару. У позицију да Војска негира сама своја званична документа довео ју је злоуптребом службеног положаја бивши заменик начелника Генералштаба Војске Србије генерал потпуковник Јовица Драганић који као рецензент ове књиге негира сам себе и своја ауторска дела од Монографије 250.ракетне бригаде (из 2007.) до првог (из 2010.) и другог (2013.) измењеног и допуњеног издања књиге «Ваздушни рат над Србијом 1999». У њима цитира мој ратни дневник „Смена“ и набраја састав борбене послуге у којој сам ја и где се не помиње мајора Бориса Стоименова. Као начелник штаба 250.рбр ПВО и стручни консултант учествовао је у изради документарног филма «250.ракетна бригада у противваздушној одбрани Београда» који је емитован 24.новембра 2002 године поводом 40 година постојања 250.ракетне бригаде.
Филм се може погледати на следећој интернет адреси:
На крају филма набраја се састав борбене послуге која је оборила стелт. У филму се такође не помиње мајор Бориса Стоименова који у књизи «Пад ноћног сокола» седи на радном месту где сам ја седео за време борбеног рада. На тај начин сам избачен из борбене послуге, а на моје место потезом пера убачен је други човек. Зашто је то урађено и који су разлози? Јавно сам изнео да је 4.ракетни дивизион ПВО генерала Јовице Драганића у току рата више пута погођен,да је имао мртвих и рањених у јединици,да из рата излази без технике и без ратних резултата и постаје генерал. На жалост није једини. То може само у Србији. Био сам заменик команданта, руковалац гађања, јединица је имала успеха на ратишту у виду оборених авиона, моја ратна оцена је одличан, одликован сам ратним одликовањем од стране председника СРЈ господина Милошевића, а после рата сам постављен на формацијско место нижег чина. Смењен сам са дужности мимо закона о Војсци СРЈ и скинут са школовања ратних официра. Тако су ми се војска и држава одужили што сам их бранио. То је однос команде 250. рбр ПВО према мени као официру. Успеси у рату морали су бити и били су једини критеријум за напредовање у служби. Како то онда ја добих формацијско место нижег чина, а Драганић чин генерала? Ја понижен и кажњен,а он награђен. Ко то командује нашом војском? Где ми то живимо? Ко се ту и за које моралне норме залаже? Чему служи кодекс официра и ко га поштује? Да ли је у признању грешке величина војске? Да би заштитио свој чин и незаслужен положај Драганић је у своју одбрану испред себе истурио Војску Србије сакривши се иза ње и на моју оптужбу осмислио превару као стручни рецензент књиге. Да ли је то разлог што ни на једној промоцији књиге није био, а сумњам да га је срамота што му трагови смрде нечовечством»?
Књига «Пад ноћног сокола» на малом броју страница кроз пар реченица сваког актера мења суштину самог догађаја од пре скоро 18.година и представља СУШТИНСКУ ПРЕВАРУ. Превара се огледа пре свега у саставу борбене послуге и начину борбеног рада. У току рата команди 3.рд ПВО наређено је да без задршке пренесе искуства о обарању стелта представнику руске делегације која је на основу команди оба руковаоца гађања (Данија и Аничића) још у рату преко школско научног центра у Смоленску изменила Правило гађања у тачки 25 и 26. О томе постоји како руска тако и наша документација.
Не знајући суштину Руси су, иако обавештени преко амбасаде, дозволили промоцију књиге вероватно вођени својим интересима не схватајући дубину преваре. Бивши руски амбасадор једном је упитао «Има ли овде Срба?». Ја му кажем има,али је у Србији тешко бити Србин. Ја сам очит пример како они који ништа нису урадили за државу понижавају српског официра! Ту пре свега мислим на Јовицу Драганића и Славишу Голубовића актере ове књиге који ништа нису имали са обарањем стелта. Књигу су у руском центру за науку и културу у Београду промовисали историчар Дејан Ристић, бивши директор Народне библиотеке Србије, бивши командант 3.рд ПВО Золтан Дани, а скупу су се обратили директор Руског дома господин Јевгениј Александрович Баранов као и амбасадор РФ у Србији, његова екселенција Александар Боцан Харченко. На промоцији своје књиге пензионисани пуковник Славиша Голубовић био је у униформи Војске Србије. По закону о Војсци Србије у члану 48. бивши припадник оружаних снага нема право да носи униформу. Да ли је Голубовићу као пензионисаном официру и зашто дозвољено да буде у униформи требао би да зна министар одбране или се ради о још једној злоупотреби?
Члан 48 Закона о Војсци
Војна лица су обавезна да носе униформу у складу са правилима службе. Председник Републике, на предлог министра одбране, уређује изглед војне униформе и ознаке чинова.
Забрањено је ношење војне униформе са ознакама чинова лицима која не врше војну службу, осим по посебном одобрењу министра одбране.
*Службени гласник РС, број 10/2015
Дани Золтан,бивши пуковник Војске Југославије „херој Србије који је оборио“ Ф-117А, „модификовао“ ракетни систем С-125М1, побратимио се са пилотом који је са својим пајтосима бомбардовао и убијао наше војнике, полицајце, цивиле, жене и децу, уназадио нас деценијама и направио материјалну штету процењену на десетине милијарди долара, уступио је фрагмент обореног авиона Ф-117А руском дому. Давне 2012. године пилот Дејл Зелко је дочекан и пропраћен од већине медија као да је на српски народ бацао конфете. Разградња свести српског народа у филму „Други сусрет“ је настављена уз песму “Свилен конац”. Да ли смо ми као народ толико ретардирани и како нас други виде најбоље осликавају речи Џејми Шеја – портпарола НАТО пакта за време агресије 19 економски и војнички најјачих земаља света?
„СЛОБОДНО БОМБАРДУЈТЕ СРБЕ И ОНАКО ЋЕ СВЕ БРЗО ЗАБОРАВИТИ!”
Одакле Золтану Данију тај ратни трофеј?
Колико је значајан запис у реалном времену сведоче ратне забелешке у службеној радној бележници преточене у ратни дневник “Смена“ који је промовисан у Руском дому 10.12.2010.године. На страници 97 службене радне бележнице записано је следеће:
Цитирам: „СУП ми је донео делове обореног авиона сутрадан,а класа Матијевић прекосутра.Рекао ми је да је код неког циганина „Ручка“ у Буђановцима оставио део крила дужине 3м и издувник гасова за нашу ратну јединицу. Премештај је био врло брз. За отприлике 2 сата све је било измештено на нови ВП у Прхово.
Авион смо нашли на 6 км висине.Уследио је противракетни маневар и оборен је негде на 8 км висине.Остали параметри нису ни уочени јер се радило о секундама. Цео процес је трајао око 23 секунде. “
Прилог бр.скен.странице 97 службене ратне бележнице
Из записа се недвосмислено види шта је, где је и код кога остављено за ратну јединицу. Наредних дана те ратне године бивши командант 3.рд ПВО је под изговором да иде у извиђање наредног ватреног положаја војним моторним возилом посетио Буђановце и цигана Емира Ручка. Потпуно је свеједно да ли је добио или одузео на превару поменути фрагмент ратног трофеја јер га је уместо у јединицу однео својој кући у село Скореновац. Тешко је поверовати да се Ручко тек тако одрекао трофеја који је поседовао, вероватније звучи да се уплашио појаве официра са војском, па остаје питање да ли би му дао да је знао да трофеј само мења власника и да неће бити однешен у ратну јединицу? Било како било 3.рд ПВО је остао без ратног трофеја који му је био намењен и који је као такав уступљен Руском дому ни мање ни више него из гараже или личног музеја (спомен собе) бившег команданта. Која је позадина додворавања прво Американцима братимећи се са пилотом кога смо оборили, а сада и Русима треба свако сам за себе да закључи.
Нејасно остаје да ли је Руском дому уступљен трајно или на одређено време део обореног америчког авиона Ф-117А? Оно што је извесно је чињеница да је Руски дом дошао у посед украденог фрагмента.
Фрагмент Ф-117А у гаражи Золтана Данија-фото Мирослав Гаироши
Ако се не зна тачан дан отуђења фрагмента авиона зна се да је 21.априла 1999.године такође „ишао у извиђање“ овај пут у собу за мобилизацију у команду 3.рд ПВО у касарну у Јакову и компјутер,монитор,скенер и штампач из ње однео својој кући,а ми за потребе јединице по Београду тражили другу опрему. Сличних „извиђања“ у рату је било још. Да ли је у јединици био озакоњен лоповлук и шта би се десило да је неко други то урадио? Са овим сам упознао тадашњег команданта 250.рбр ПВО тада пуковника, после рата генерала Мирослава Лазовића и ратног заступника команданта 250.ракетне бригаде начелника штаба пуковника Драгана Станковића и нико није реаговао. Толико о командној линији 250.ракетне бригаде ПВО.
Прилог : Страница 204 службене ратне бележнице
Објава на фејсбук страници Руског дома:
Пуковник Золтан Дани уступио је фрагмент обореног за време НАТО агресије на Југославију америчког борбеног авиона F-117 Руском Дому, где ће сутра бити одржано представљање руског издања књиге ,,Пад ноћног сокола“ аутора Славише Голубовића.
Полковник Золтан Дани передал часть сбитого во время агрессии НАТО на Югославию американского самолета-невидимки F-117 в Русский Дом, где завтра пройдет презентация книги Славиши Голубовича „Падение ночного ястреба“ на русском языке. #Rossotrudnichestvo #Россотрудничество #rsgov #РусскийДомБелград #РускиДомБеоград
Извор: https://ruskidom.rs/sr/2021/03/26/pad-no-nog-sokola-srpskim-srcem-i-ruskim-oruzh-em/
Ратни заменик команданта 3.рд ПВО
потпуковник у пензији
Ђорђе Аничић